Opis
Glukoza je monosaharid koji predstavlja glavni izvor energije u organizmu. Neophodna je za mnoge procese, naročito za rad mišića i mozga. Hranom se unose polisaharidi, skrob i glikogen čijom se razgradnjom oslobađa glukoza. Glavni endogeni izvor glukoze je glikogen iz jetre, a ona se može stvarati i iz nekih neugljenohidratnih jedinjenja (npr.aminokiselina). U regulaciji nivoa glukoze u krvi značajnu ulogu imaju hormoni, pre svega insulin. Takođe nivo glukoze regulišu glukagon, hormon rasta, adrenalin, glukokortikoidi, tiroksin.

Klinički značaj:
Određivanje glukoze u krvi je jedan od najčešće određivanih parametara u laboratorijskoj praksi. Veoma je važno određivanje glukoze za dijagnozu i praćenje terapije diabetes mellitusa kao jedne od najčešćih endokrinoloških bolesti savremenog društva.

Povišene vrednosti:
hiperglikemija javlja se kod diabetes mellitusa, privremeno kod jakog stresa, nekada i posle moždanog udara. Može biti povišen u trudnoći, to je tzv.gestacijski dijabetes koji se javlja zbog poremećene tolerancije na glukozu.

Snižene vrednosti:
hipoglikemija može se javiti zbog bolesti jetre, velikog unosa alkohola, smanjenog unosa šećera, nedostatka hormona rasta, inslinoma gde se luče velike količine insulina, pankreatitisa…

Opis
Oralni test tolerancije glukoze se radi kada postoji sumnja na diabetes mellitus, sumnja na getacijski diabetes ili poremećenu toleranciju na glukozu. Test se izvodi tako što se prvo određuje glukoza na tašte, zatim pacijent popije određenu količinu glukoze rastopljene u vodi, a zatim se glukoza određuje u uzorcima krvi uzetih nakon 60 i 120 min od uzimanja glukoze. Test se radi ujutro, na tašte posle 12h noćnog gladovanja. Pacijent ne sme da jede tokom izvođenja testa, niti da puši, može da pije vodu. 30 minuta pre izvođenja testa pacijent treba da miruje.

Opis
Glikozilirani hemoglobin ili HbA1C je frakcija hemoglobina koja se neenzimski glikozilira i čija koncentracija odražava prosek koncetracije glukoze u periodu od 3 meseca. Određivanje HbA1C se smatra vrlo važnim dijagnostičkim parametrom u praćenju kontrole terapije dijabetesa, naročito insulin-zavisnog.

Povišene vrednosti:
kod dijabetičara sa loše kontrolisanim nivoom glukoze u krvi mogu se naći vrednosti HbA1C koje su i dva puta više od gornje granice referentnog intervala. Rezultati za HbA1c mogu da budu lažno povišeni ili sniženi usled prisustva abnormalnih hemoglobina i kod nekih pacijenata sa bolestima bubrega i jetre.

Snižene vrednosti:
U trudnoći su rezultati za HbA1c niži za 0,5% zbog hemodilucije i drugih faktora.

Opis
Insulin je hormon koji stvaraju ß-ćelije Langerhansovih ostrvaca pankreasa. Sintetiše se u obliku molekula neaktivnog proinsulina koji u krvi disocira na insulin i C-peptid u ekvimolarnom odnosu. Insulin se brzo metaboliše u jetri, mišićima i bubrezima . Ima relativno kratak period zadržavanja u krvi jer mu je vreme poluživota svega 4 minuta. Stoga se za ispitivanje funkcije ß-ćelija pankreasa češče koristi analiza C-peptida jer je njegovo vreme poluživota 30-40 minuta.

Klinički značaj:
Osnovna uloga insulina u organizmu je regulacija nivoa glukoze u krvi. Izlučivanje insulina javlja se kao odgovor na povišenu koncentraciju glukoze u krvi i bifazično je. Prva faza traje od nekoliko sekundi do 10 minuta od momenta konzumacije glukoze dok druga faza izlučivanja nastupa nakon nekoliko sati. Insulin svoj hipoglikemijski efekat ostvaruje preko specifičnih transmembranskih receptora koji olakšavaju ulazak glukoze u ćelije jetre, mišića i masnog tkiva gde se ona dalje metaboliše.

Povišene vrednosti:
Hiperinsulinemija se može javiti kao posledica ozbiljnih oštećenja jetre, ili bubrega, adenoma Langerhansovih ostrvaca pankreasa ili karcinoma. Hiperinsulinemija koja je povezana sa normalnom koncentracijom glukoze u serumu može biti znak postojanja tkivne rezistencije na insulin. Povišena koncentracija insulina povezana sa hipoglikemijom u serumu može da se javi i kod zdravih osoba, npr. kod gladovanja, u trudnoći ili neonatalnom razvoju.

Snižene vrednosti:
Hipoinsulinemija u krvi koja je povezana bilo sa normalnom bilo sa sniženom koncentracijom glukoze u serumu znak je klinički izražene šećerne bolesti( diabetes mellitusa) tipa I ili II. Uzrok nastanka šećerne bolesti može biti smanjena sinteza insulina u ß-ćelijama pankreasa usled njihovog oštećenja (tip I) ili smanjena aktivnost insulina(tip II), prisustvo antitela na insulin, nedostatak insulinskih receptora. Hipoinsulinemiju može izazvati somatostatin jer je on snažan inhibitor sinteze insulin, kao i noradrenalin koji koči lučenje insulin preko £-adrenergičkih receptora. U stanjima koja su povezana sa hipokalijemojm i hipokalcijemijom sinteza insulin je smanjena takođe.

Napomena:
Nalaz je gotov za dva sata.

Opis
C-peptid nastaje u toku biosinteze insulina iz proinsulina. U krvi se nalazi u istoj količini kao i insulin, ali je njegova koncentracija u plazmi veća zbog dužeg poluživota i zato je bolji parametar za ispitivanje funkcije beta ćelija pankreasa od insulina.

Klinički značaj:
Određivanje C-peptida, insulina i glukoze koristi se u diferencijalnoj dijagnozi hipoglikemije radi određivanja adekvatne terapije. C-peptid se koristi u praćenju terapije dijabetes melitusa tip 1, zatim u dijagnostici insulinoma, u diferencijalnoj dijagnozi kasnog autoimunog dijabetesa odraslih i kod dijabetes melitus tip 2.

Povišene vrednosti:
kod nekih bubrežnih bolesti,jer se izlučuje urinom. Takođe, povišene vrednosti mogu nastati zbog pojačane aktivnosti pankresa, hipersplenizma, bubrežne bolesti, gojaznosti.

Snižene vrednosti:
u hipoglikemiji, gladovanju, kod hipoinsulinizma.

Opis
Albumin je najzastupljeniji protein plazme. Čini 55-65% ukupnih proteina plazme. Sintetiše se u jetri i odražava njenu funkcionalnost odnosno njenu sintetičku sposobnost. Njegova osnovna uloga je održavanje koloidno-osmotskog pritiska u plazmi, kao i transport brojnih hormona, kalcijuma. Koncentraciju albumina možemo određivati u serumu ili urinu. Određivanje koncentracije albumina u urinu naziva se mikroalbuminurija. Može se vršiti ispitivanje pojedinačnog uzorka urina ili 24h-urina (dvadesetčetvoročasovnog urina).

Klinički značaj:
Mikroalbuminurija ima važan dijagnostički značaj kod osoba sa diabetes mellitusom tipa I. Ona odražava funkcionalnost rada bubrega. Koristi se za ranu detekciju dijabetičke nefropatije i praćenje terapije kod bolesnika sa već postavljenom dijagnozom.

Povišene vrednosti:
Povišena koncentarija albumina u urinu znak je disfunkcije bubrega, tj. poremećaja u bubrežnoj filtraciji. Mikroalbuminurija je, takođe, pokazatelj bubrežnih i vaskularnih komplikacija (dijabetička nefropatija i dijabetička retinopatija) u diabetes mellitusu.

Snižene vrednosti:
Snižene vrednosti mikroalbuminurije nemaju dijagnostički značaj.

Napomena:
Nalaz je gotov za dva sata.